Pohvala dosadi Josifa Brodskog

Deo govora Josifa Brodskog diplomcima Dartmud Koledža:

Poznata još kao: čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresi­ja, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija itd, dosada je veoma složena pojava i u celini je proizvod ponavljanja. U tom slučaju, najbolji lek za nju bila bi stalna inven­tivnost i originalnost. To jest, ono na šta vi mladi i drski računate. Ali avaj, život vam neće pružiti takvu mogućnost, jer je u životnoj mehanici glavno - upravo ponavljanje.

Neko može, naravno, osporiti stav da je stalna težnja za origi­nalnošću i inventivnošću pokretač progresa, a samim tim i civiliza­cije. Međutim - a u tome je prednost retrospektivnog pogleda - taj pokretač nije najvalidniji. Jer, ako izdvojimo istoriju našeg stanovništva u odnosu na naučna otkrića, rezultat neće biti veseo. Dobićemo, da se konkretnije izrazim, vekove dosade. Sam pojam origi­nalnosti i inventivnosti pokazaće monotoniju realnosti života čiji je glavni stih, pardon, stil - dosada.

Time se on - život - razlikuje od umetnosti, a najljući nepri­jatelj umetnosti je, kao što već znate - kliše. Zato nije čudo što vas ni umetnost ne može naučiti kako da izlazite na kraj sa dosadom. O toj temi napisano je nekoliko romana, nešto manje slikarskih plata­na; što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Jedini način da umetnost za vas postane utočište od dosade, od tog egzistenci­jalnog ekvivalenta klišea - jeste da sami postanete umetnik. Mada, gledajući koliko vas je na broju, ta perspektiva je malo verovatna i prilično nerealna.

Ako se sada i bacite svom snagom na pisaće mašine, nećete se sasvim zaštititi od dosade. Ako je majka dosade - ponavljanje, vi ćete, mladi i drski, veoma brzo biti prigušeni odsustvom priznanja i niskom zaradom, mada je i jedno i drugo verni pratilac umetno­sti. U tom odnosu književni rad, slikarstvo, komponovanje uzmiču pred advokatskom kancelarijom, bankom ili čak laboratorijom.

U tome se, s druge strane, i sastoji spasonosna snaga umetnosti. Pošto nije unosna, ona prilično nerado postaje žrtva demografije. Ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, onda je demografi­ja (kojoj predstoji da u vašem životu odigra mnogo veću ulogu od bi­lo kog predmeta koji ste ovde usvojili) - njen drugi roditelj. Možda zvučim kao mizantrop, ali sam duplo stariji od vas i stanovništvo zemljine kugle se na moje oči udvostručilo. U vreme kada vi dođete u moje godine ono će se uvećati četiri puta i to ne na način koji očeku­jete. U 2000-oj godini doći će do takve kulturno-etničke preraspodele da će ona dovesti u pitanje vaš vlastiti humanizam.

Već samo to redukovaće perspektive originalnosti i inventiv­nosti kao protivotrova od dosade. Drugi problem sa ove dve kate­gorije je u tome što one mogu biti rentabilne. Pod uslovom da ste za to sposobni, obogatićete se veoma brzo. Ma koliko to bilo poželjno, većina od vas zna iz vlastitog iskustva da se niko tako ne do­sađuje kao bogati ljudi, jer novac kupuje vreme, a osobina vreme­na je ponavljanje. Ako se podrazumeva da ne težite siromaštvu – u protivnom ne biste stupili na ovaj koledž - možemo očekivati da će vas dosada ščepati čim vam postanu dostupne prve alatke samoza­varavanja.

Zahvaljujući savremenoj tehnici te alatke su mnogobrojne ko­liko i sinonimi za dosadu. U svetlosti njihove funkcije - da vam po­mognu da zaboravite na suvišno vreme - njihovo izobilje je oči­gledno. Isto će takvo biti i ispoljavanje vaše kupovne moći koje će se uvećavati uz krckanje i zujanje nekih od onih instrumenata koje čvrsto drže u ruci vaši roditelji ili rođaci. To je proročka scena, da­me i gospodo generacije 1989, jer vi ulazite u svet u kojem zapis događaja umanjuje sam događaj - u svet videa, sterea, daljinskog upravljanja, sportske odeće, trenažera koji vas održavaju u formi da biste ponovo proživeli vlastitu ili tuđu prošlost, udahnuli krvo­tok u konzervirano uzbuđenje.

Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. To se u velikoj meri odnosi i na novac - kako na same novčanice tako i na njihovo posedovanje. Razume se da ne proklamujem siromaštvo kao vid spasenja od dosade, mada je Svetom Franji upravo to po­šlo za rukom. No stvaranje novih monaških redova ne izgleda oso­bito zabavno u našoj epohi video-hrišćanstva. Prema tome, vama - mladima i drskima - niko ne preporučuje bedu. Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.

A što se bede tiče, dosada je najbrutalniji deo njene nesreće i bekstvo od nje poprima veoma radikalne forme u vidu burnog pro­testa ili narkomanije. Obe forme su privremene mada je nesreća be­de beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti - skupe. Uopšte, čovek koji ubrizgava heroin sebi u venu čini to uglavnom iz istog razloga iz kojeg vi kupujete video: da izbegnete suvišak vremena. Razlika je ipak u tome što on gubi više nego što dobija i njegova sredstva spasenja postaju isto tako suvišna kao ono od čega se spa­šava, mnogo više nego vaša. U celini, taktilna razlika između igle šprica i dugmeta na stereu približno odgovara razlici između oštri­ne i tuposti uticaja vremena na siromašne i bogate. Ukratko reče­no, bilo da budete bogati ili siromašni pre ili kasnije patićete od suviška vremena.

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, pri­jatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi.

Uostalom, možete se zabavljati svim tim istovremeno i zajed­no izvesno vreme to vam može pomoći. Do onog dana, naravno, kad se probudite u svojoj spavaćoj sobi usred nove porodice i no­vih tapeta, u drugoj državi i drugim klimatskim uslovima, sa gomi­lom računa od vašeg turističkog agenta i psihijatra, ali sa onim istim ustajalim osećajem prema dnevnoj svetlosti koja se probija kroz prozor. Navući ćete svoje patike i otkriti da nemaju pertle pomoću kojih biste se izbavili od onoga stoje poprimilo tako prepoznatiljiv oblik. Zavisno od vaših godina ili temperamenta ili će vas uhvatiti panika ili će vas smiriti poznato osećanje; ili ćete još jednom proći kroz svu strahotu promena.

Nervoza i depresija ući će polako u vašu beležnicu, tablete u vašu kućnu apoteku. Nema, u suštini, ničeg lošeg u tome da se ži­vot pretvori u stalno traženje alternativa, u česte promene posla, su­pružnika, ako možete da priuštite alimentacije i pometnju u sećanjima. Taj položaj je veoma često opevan na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Začkoljica je jedino u tome što se taj pokušaj pretvara u re­dovnu preokupaciju i vaša potreba za alternativom postaje ravna svakodnevnoj dozi narkomana.

Međutim, iz te situacije postoji još jedan izlaz. Možda ne naj­bolji sa vašeg stanovišta, i ne obavezno bezopasan, ali direktan i ne tako skup. Oni koji su čitali pesmu „Sluga slugama" Roberta Frosta pamte njegove stihove: „Najbolji izlaz je - uvek do kraja." I ono što hoću da vam predložim je zapravo varijacija na tu temu.

Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smla­vi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Ideja je - da se poslužimo recima drugog velikog pesnika engleskog jezika – da pogledate u ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje ova­kvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.

(...)A to znači - biti beznačajan. Ako je potrebna dosada da parališe volju da bi to sugerisala, onda - živela dosada! Vi ste beznačaj­ni jer ste konačni. Međutim, što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima, patnjama. Jer beskonačnost nije preterano živahna, nije posebno emotivna. Vaša dosada vam, u krajnjoj liniji, govori o tome. Ukoliko potiče od bes­konačnosti.

Poštujte u tom slučaju njeno poreklo, ali ne manje od svog sopstvenog. Zato što upravo predosećanje te bezdušne beskonačnosti objašnjava intenzitet čovekovih osećanja koja često dovode do za­četka novog života. To ne znači da su vas začeli iz dosade i da konačnost rađa konačnost (mada i jedno i drugo zvuči verovatno). To pre navodi na misao da je strast privilegija beznačajnog.

Zato se predajte strastima, a ostavite hladnokrvnost sazvežđima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije preva­rilo ni vaše telo ni vaša duša. Osim toga, ono što je dobro u dosadi, teskobi, osećanju besmisla vas lično ili ostalih bića, jeste činjenica da to nije prevara.

Mogli biste takođe da pokušate sa detektivskim romanima i akcionim filmovima - sa nečim što vas odvlači tamo gde niste do ta­da bivali verbalno/vizuelno/mentalno - makar trajalo samo nekoli­ko časova. Izbegavajte televiziju, posebno menjanje programa: to je otelovljena prekomernost. Međutim, ako i ta sredstva ne pomažu opustite se, „hitnite svoju dušu u zgusnuti mrak". Čvrsto zagrlite ne­koga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su u svakom sluča­ju veće od vas samih. Nesumnjivo će vam biti teško da izdržite te zagrljaje, ali se trudite da izdržite koliko možete, a zatim još malo.

Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušava­te da se vratite da biste ispravili grešku. Ne, kako je rekao pesnik -„Veruj svome bolu". Ti užasni medveđi zagrljaji nisu pogreška. I sve ostalo što vas uznemirava. Uvek se setite da na ovom svetu postoje zagrljaji iz kojih se, na kraju krajeva, ne možete iščupati.

Ako vam se ovo čini isuviše mračnim, onda vi ne znate šta je zapravo mrak. Ako vam se čini nestvarnim, nadam se da će vreme dokazati da ste u pravu. Ako pak smatrate ovo neumesnim za ova­ko svečanu priliku, onda se ne slažem s vama.

Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mrač­nih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni me­hanizam; a to je upravo ono u čemu sam se trudio da vam pomognem za sve ove godine, uz izvestan napor koji je očigledno bio nedovoljan.

(...)Jer ono što vam predstoji je divno, ali zamorno putovanje. Da­nas se ukrcavate u voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta vas čeka, pogotovo onaj koji ostaje. Jedino u šta mogu da vas uve­rim je – da je to putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. Sto­ga pokušajte da pronađete utehu u pomisli da ma koliko ova ili ona stanica bila neprijatna - voz se u njoj ne zadržava dugo. Zato nika­da nećete stajati u mestu, čak i kad vam se čini da to činite; ovo mesto od danas postaje vaša prošlost. Od sada će se ono za vas postepeno smanjivati jer je taj voz stalno u pokretu. Ono će se smanjivati čak i kad vam se bude činilo da ste zastali... Zato ga pogledajte poslednji put u njegovim normalnim dimenzijama, dok još nije postalo fo­tografija. Osvrnite se na njega sa najvećom mogućom nežnošću jer gledate u svoju prošlost. Pogledajte široko otvorenih očiju u ono naj­bolje. Jer sumnjam da će vam ikada bilti bolje nego ovde.

Govor pred diplomcima Dartmut Koledža, u julu 1989.

*Iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007, prevela: Neda Nikolić Bobić

Slični tekstovi:

Diskordijanizam - ponovno buđenje božanskog u čoveku

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski

Diskordijanizam – ponovno buđenje božanskog u čoveku

Koliko je diskordijanizam poznata pojava ili nije, ne bi trebalo ni za koga da bude ozbiljan problem za razmatranje, bilo da konstatujemo kako se o njemu zna previše ili premalo. Diskordijanizam, naime, ne zaslužuje više popularnosti od bilo koje druge moderne (anti)religije, a zaslužuje je bar toliko. Ima mnogo sholastike u tvrdnji da se o diskordijanizmu ništa ne može sa sigurnošću reći; na kraju krajeva, pravi diskordijanac se potvrđuje baš kroz svoje sektašenje. Doslednost je u nedoslednosti.

Da, već iz rečenog može se osetiti omamljivi i ne svakom prijatni miris avangarde, lucidnih „izama“ iz prve polovine XX veka koje su neobični vetrovi preneli do ere hipi revolucije. Kao i svaka druga pojava, tako i diskordijanizam predstavlja dete svog vremena i u biti simptomatičan društveni fenomen. Jedno je govoriti o dokonosti andergraund pisaca koji su ga osmislili, sasvim drugo o razlozima za njegovu popularnost koja ni danas, pedesetak godina kasnije, ne jenjava.

Šta je, dakle, diskordijanizam?

Ime je dobio po rimskoj boginji Diskordiji, čiji je grčki pandan boginja Erida. To je žensko božanstvo, kćer Zevsa i Here, sestra Arejeva, boga rata. Erida je boginja razdora i ne vole je ni bogovi ni ljudi, jedino bog rata, njen brat Arej, i boginja nasilne smrti, Kere. Erida je ona koja je ljuta zbog nepoštovanja poslala na Pelejevu i Tetidinu svadbu jabuku razdora, početak i sudbinski uzrok grčko-trojanskog rata. Njena deca su Algeja (bol), Amfilogija (rasprava), Androktazija (klanje), Ata (ludost), Disnomia (bezakonje) i druga, nimalo pozitivna božanstva.

Primarne ideje diskordijanizma povezane su sa karakteristikama božanstva po kom dobija ime. Nasuprot drugim religijama, diskordijanci odbijaju da zagovaraju lažnu ideju da u kosmosu vlada ikakav red, štaviše, ne prihvataju ni suprotnost te tvrdnje – ni nereda ni reda nema u svetu, oni su samo u ljudskom umu, kao šabloni, matrice u koje se smešta iskustvo. Ali nijedna matrica nije bolja od druge, sve jednako vrede i istinu nije jednostavno pronaći.

Već se iz pomenutog može nazreti da diskordijanizam nije jedno od mnogih popularnih nju-ejdž učenja, već pomalo filozofski stav, pomalo umetnički manifest, kritički osvrt kroz ironiju i način izražavanja koji kombinuje različite sfere ispoljavanja duha. Tako, dok smo u prethodnom pasusu videli da diskordijanizam jasno upućuje na Kantovu kritiku saznanja, u afirmaciji haosa i nereda uprkos svesti da oni nisu ništa istinitiji od reda i harmonije, nailazimo na hegelovsku afirmaciju antiteze nasuprot tezi i raspirivanje dijalektičke vatre između njih.

Međutim, ideje diskordijanizma ne završavaju se na metafizičkim idejama, i dalje, možda možemo reći da diskordijanizam ne treba ni povezivati sa filozofskim, već pre sa praktičnim, svakodnevnim problemima čoveka. Na tom polju, diskordijanizam, potpuno u duhu vremena kada nastaje, služi afirmaciji individualne slobode, negiranju institucija i bilo kakvih pravila, a čini to kroz parodiranje crkvenih hijerarhijskih uređenja.

Tako se navodi u kapitalnom delu diskordijanizma, knjizi Principia Discordia, da je jedina definicija diskordijanskog društva ta da se ono ne može definisati. Svaki diskordijanac potvrđuje se upravo kroz nepoštovanje pravila i pravljenje novih sekti čime dobija titulu Episkopa. Ipak, najviši stepen u hijerarhiji i ovde je Papa; on ima pravo da venčava, krštava i sahranjuje, kao i da potpuno reorganizuje diskordijansku crkvu. Često se, pak, dešava da se svi slušaoci na prezentacijama diskordijazma proglase papama već prvog dana. Svaki čovek, žena i dete na zemlji jesu Papa. Diskordija se svakom Episkopu obraća direktno, ali im govori različite stvari koje onda oni propovedaju. Sve su njene reči, ipak, jednako istinite.

Dakle, prema učenju diskodijanizma, svaki je čovek ravan drugom čoveku, a pripadnost zajednici se potvrđuje kroz nepoštovanje njenih pravila. Teatar apsurda ovde postaje religija apsurda, a sprdnja i humor u službi su nenasilnog oslobađanja od stega dogmi i buđenja unutrašnjeg anarhističkog stava. Dadističko odbacivanje ozbiljnosti u cilju jednog preporoda koji će doneti novu, zdravu ozbiljnost, u diskordijanizmu dobija drugačije ruho, principe destruktivnih manifesta kako futurizma tako i nadrealizma, tvorci diskordijanske ideje izvode iz sfera umetnosti naizgled u sferu religije, ali se ta sfera koristi samo kao metafora, materijal za parodiranje koje treba čoveka izvesti na put samnoosvešćenja i slobode, do ponovnog prihvatanja istine da je sve božansko u svetu poteklo iz njega i da sebe mora smatrati poslednjom merom svih stvari, ishodištem i začetkom svega uzvišenog.

Srodni tekstovi

Živeti po vlastitoj meri - Fridrih Niče

Samo ljubavnici preživljavaju

Lepota i talenat - Leonardo Di Kaprio

Živeti po vlastitoj meri - Fridrih Niče

Veliki duhovi pletu svoje mreže preko vekova koji im prethode i koji će za njima tek doći u svojim neosvajačkim, plemenitim pohodima na sve one koji dobrovoljno pristaju da budu plen blistavih mreža. Običnost nije greh, ali ima onih kojima ona jednostavno ne može biti sudbina. Ove rečenice iz jednog od prvih spisa Fridriha Ničea upućene su njima. Iako napisane pre sto pedeset godina zvuče još sveže, nezamućeno i britko poput tek iskovane sablje. 

"Ali čak i kad nam budućnost ne bi dopustila da se ičemu nadamo - naš čudesan život, baš u ovome sada, najsnažnije nas bodri da živimo po vlastitoj meri i zakonu: ta neobjašnjivost da živimo baš danas a da smo ipak imali beskonačno vreme da nastanemo, da ne posedujemo ništa doli pedalj dugo danas i da u njemu treba da pokažemo zašto i čemu nastadosmo upravo sada. Pred samim sobom treba da budemo odgovorni za svoj život: otuda i hoćemo da budemo stvarni kormilari tog života i nećemo dopustiti da naša egzistencija liči na neku nepromišljenu slučajnost. Moramo je primiti odvažno i opasno: tim više što ćemo  je, u najgorem kao i u najboljem slučaju, uvek izgubiti. Zašto biti vezan za tu grudu zemlje, za to zanimanje, zašto osluškivati šta sused kaže? Toliko je palanačkog u obavezivanju shvatanjima koja nekoliko stotina milja dalje već nikoga ne obavezuju. Istok i Zapad su potezi kredom koje nam neko slika pred očima da bi se izrugivao našoj strašljivosti.

Učiniću pokušaj da dođem do slobode, kaže mlada duša sebi; i sad da je spreči to što se dve nacije slučajno mrze i ratuju, ili što između dva kontinenta leži more, ili što se u njenoj okolini uči religija koja pre nekoliko hiljada godina nije ni postojala. Sve to nisi ti sama, kaže sebi. Niko ti ne može sagraditi most preko koga upravo treba da pređeš reku života, niko sem tebe same. Doduše, ima bezbroj staza i mostova, bezbroj polubogova koji hoće da te reznesu preko reke; ali samo po cenu tebe same; ti bi sebe dala u zalog i izgubila. U svetu postoji jedan jedini put kojim niko ne može ići osim tebe: kuda on vodi? Ne pitaj, idi njime.

Ko je bio onaj koji je izrekao rečenicu: "Čovek se nikada ne uzdigne više nego kad ne zna kuda ga još njegov put može odvesti?"

Fridrih Niče, Nesavremena razmatranja 

Slični tekstovi:

Danilo Kiš - Saveti mladom piscu

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

Hamsun i nacizam

Danilo Kiš - Saveti mladom piscu

Nema u svetu uvažavanijeg pisca sa ovih prostora nego što je to Danilo Kiš. Njegovi naslovi nalazili su se na prestižnim mestima izloga čuvenih pariskih i drugih svetskih knjižara. Kažu da je retko izlazio u javnost bez dugog mantila i dve žene koje su išle za njim. Uvek sa cigaretom u ustima, kao Malarme koji nije hteo da gleda svet drugačije nego kroz oblak dima, verovao je da je pisac poput mašine, a da mašina mora da se dimi dok radi. 

 "Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.

Drži se podalje od prinčeva.

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.

Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.

Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili."

Navedeni citati su početni redova Kišovog teksta Saveti mladom piscu koji je možda nešto  najbliže njegovom književnom, ali i životnom manifestu od svega što je za njim ostalo u pisanoj formi. Koliko svojim delom, Kiš je obeležio vreme u kome je živeo i svojim beskompromisnim životnim stavom, borbom sa autoritetima koja je izlazila iz književnih okvira.  Ta je borba ostala poput zaveta i amaneta budućim generacijama - pisaca, umetnika i svih koji veruju da je lični suverenitet neka realnost za koju se treba boriti.

"Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.

Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.

Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.

Ne uskači, dakle, u „vozove istorije“, jer je to samo glupava metafora.

Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, sve promaši.“

Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.

Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.

Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.

Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.

Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla."

 "Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.

Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.

Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.

Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.

Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.

Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.

Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.

Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.

Ne piši po narudžbini dana.

Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.

Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.

Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.

Danilo Kiš je rođen 22. februara 1935. godine. Otac mu je bio mađarski Jevrejin koji je svoje prezime Kon zamenio za Kiš kako bi više ličilo na mađarsko. On se često pojavljuje u Kišovim delima, naročito u onima iz piščevog ranog perioda. Godine 1944. Eduard Kiš preveden je u Aušvic odakle se neće vratiti. Danilo i ostatak porodice prebačeni su u Cetinje, posredstvom Crvenog krsta. Tamo je odrastao u svojoj drugog domovini, s obzirom na to da mu je majka bila Crnogorka. 

"Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.

Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.

Čuvaj se „užasavajuće doslednosti“.

Čuvaj se lažnih analogija.

Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.

Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.

Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.

Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi."

„Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“. (Otkrivenje Jov., 3,16)

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.

Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.

Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.

Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.

Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje.

Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.

Tebe reči najmanje koštaju.

Tvoje su reči najdragocenije."

Svoje školovanje Danilo Kiš je započeo u Novom Sadu, gde je odrastao i nastavio u Mađarskoj, u rodnom gradu svog oca, da bi gimnaziju završio na Cetinju. Nakon toga Kiš dolazi u Beograd na studije i na Filozofskom fakultetu, gde je tada katedra bila smeštena, upisuje Svetsku književnost u prvoj generaciji studenata na ovom smeru. Tokom studiranja, zbog teške materijalne situacije, često je bio prinuđen da spava na fakultetu. Ipak, studije završava kao prvi u generaciji. 

"Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!

Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.

Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.

Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.

Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.

Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.

Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.

Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.

Ne budi pisac manjina.

Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.

Ne piši za „prosečnog čitaoca“: svi su čitaoci prosečni.

Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti."

"Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.

Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.

Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.

Ne budi dvorska luda.

Ne misli da su pisci „savest čovečanstva“: video si već toliko gadova.

Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.

Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.

Ne budi kukavica, i preziri kukavice.

Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.

Ne piši za praznike i jubileje.

Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.

Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.

Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina."

Najznačajnija dela Danila Kiša: Mansarda (1963), Psalam 44 (1963), Bašta, pepeo (1965), Rani jadi (1970), Peščanik (1972), Grobnica za Borisa Davidoviča (1976), Enciklopedija mrtvih (1983). Objavio je i dve knjige eseja: Po-tika(1972) i Čas anatomije (1978).  Danilo Kiš bio je oženjen Mirjanom Miočinović od 1962. do 1981. Od razvoda pa do kraja života živeo je u Parizu sa Paskal Delpeš. Umro je 1989. godine u Pariz, a sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

"Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.

Ne čini usluge prinčevima i boljarima.

Ne traži usluge od prinčeva i boljara.

Ne budi tolerantan iz učtivosti.

Ne isteruj pravdu na konac: „s budalom se ne prepiri“.

Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vrediraspravljati.

„Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu.“ (Poper)

„Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo.“ (Idem)

Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.

Nemoj da imaš misiju.

Čuvaj se onih koji imaju misiju.

Ne veruj u „naučno mišljenje“.

Ne veruj u intuiciju." 

"Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.

Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.

Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.

Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.

Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.

Ne veruj u automatsko pisanje i „svesnu nejasnost“ – ti težiš za jasnošću.

Odbacuj književne škole koje ti nameću.

Na pomen „socijalističkog realizma“ napuštaš svaki dalji razgovor.

Na temu „angažovana književnost“ ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.

Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.

Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.

Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)"

Danilo Kiš 1984.

Objašnjenja:

-Poručnik Santa je bio član komisije italijanske okupacione vojske koja je po ulasku u NDH podnela potresan izveštaj o zatečenim ustaškim koncentracionim logorima.

-"Kolima" je reka u severnom Sibiru poznata po zloglasnim Gulazima.

-"Segui il carro e lascia dir le genti" je Danteov citat koji znači "Sledi svoj put i neka ljudi pričaju".

Slični tekstovi

O logorskim obrocima i paradoksu izbora

Ni Šopenhauer, ni Dostojevski

Dendizam

O logorskim obrocima i paradoksu izbora

U jednom trenutku, opisujući užase života u logoru, junak romana „Ljuljaška daha“ govori o svakodnevnoj drami koja je pratila raspodelu dnevnog sledovanja hrane logorašima. Na početku dana svako je dobijao po jedno parče hleba koje je trebalo da bude izvor energije za celodnevni naporan rad. Kako su svi sve vreme bili gladni i kako to parče hleba nije moglo zaista da bude dovoljno za svoju namenu, oko njega se vremenom nadneo oreol maltene svetog objekta. I, kako kaže pripovedač, svakom je tuđe parče delovalo veće od njegovog - i svako je bio nezadovoljan manjkom sreće u raspodeli.

Zbog toga što je to bio opšti utisak, vremenom se u logoru razvila tajna berza za razmenu komada hleba, takozvana „trampa“. Međutim, nakon razmene, u istom trenutku, svaki logoraš bi požalio nad učinjenim izborom. Naime, od časa kada bi njegovo prvobitno parče hleba prešlo u tuđe ruke, ono je delovalo mnogo veće nego u njegovim i ljude je obuzimao osećaj razočaranosti jer su verovali da su učinili pogrešan izbor.

Ova scena iz romana Herte Miler uvodi nas prečicom u sred paradoksa izbora.

Paradoks izbora nije apstraktan termin zatvorenih naučnih krugova već svakodnevna situacija u životu svakoga od nas. Prati nas kada odlazimo u kupovinu, menjamo kanale, biramo destinaciju za letovanje i, zašto da ne, čak i životnog partnera. To je onaj rašireni strah da ćemo odabrati pogrešno, koji je posledica umišljene obaveze da se mora odabrati najbolje, ili da je čak „moguće odabrati najbolje“.

Uzmimo još jedan primer.

Na nepristupačnom brdu živi seljak. Star je, a nema se ovde sa mnogo kim popričati. Dve komšije, dve kuće, na po pola sata hoda od njega. Ali nakon napornog dana na polju čoveku je potrebno društvo. Danas se seljaku neobično pije domaće, crno vino. Njega ima u obe kuće koje seljak posećuje, ali nije svejedno gde će otići. Jer, njemu je dozvoljeno da samo par puta godišnje popije čašu vina i hteo bi da to bude zaista dobro vino. Seljak kreće da razmišlja i seti se da jednom od njegovih prijatelja ove godine vino malo vuče na miris nečistog bureta. Zato se uputi kod drugog. Nas sada ne zanima mnogo da li je vino drugog prijatelja bilo iole bolje od prvog, ali, naš seljak je potpuno zadovoljan. On veruje da je odabrao bolje – a to je sve što je bilo na njemu da bira.

Druga verzija priče posve je identična prvoj osim što seljak sada ima desetoro vrlo bogatih komšija čija su deca negde u belom svetu i redovno im šalju najkvalitetnija vina. Našem seljaku se ponovo pripilo crno vino, ali sada stvari nisu crno-bele. Sva su vina verovatno više nego dobra, a on se mora odlučiti baš za jedno. U obilju izbora on donosi odluku i vino koje pije verovatno je mnogo bolje od onog iz prve verzije priče. Međutim, seljak se oseća mnogo manje zadovoljno, jer ga sve vreme proganja misao nije li možda u nekoj od drugih kuća bilo još boljeg vina.

Ovo je suština paradoksa izbora.

Psihologija je, u svakom slučaju, ozbiljna nauka, i psihološkim fenomenima treba da se bave ljudi koji su za to kompetentni. Ali, ipak. Problematika prokletstva i paradoksa izbora je nešto što se tiče svakoga od nas i predstavlja gorući problem na putu ka nekom, možda iluzornom, ostvarenju sreće. Paradoks izbora je naša svakodnevica baš kao i osuđenost na slobodu o kojoj je Sartr pisao. Ovo je polje gde svako mora da pronađe izlaz i rešenje za sebe.

Ogroman izbor parališe. Nekada, kada su se sakupljale ploče, kasete ili diskovi, čovek je prema svom muzičkom ukusu i potrebi za raznovrsnošću određivao koliko će muzičkog izbora sebi priuštiti i to ga je činilo srećnim. Sada, kada je sve u svakom trenutku na You Tube-u dostupno, mi stojimo zbunjeni ispred tastature; u susretu sa apsolutnim izborom i neograničenom dostupnošću gubimo želju da uopšte bilo šta poslušamo.

Paradoks izbora je i naslov knjige Barija Švarca koja je, po svom objavljivanju, postigla svetsku slavu. Švarc polazi od toga da postoji uvreženo, ali pogrešno, verovanje da se čovekova sloboda bazira na mogućnosti da bira, te da je ta sloboda izbora preduslov čovekove sreće. Ovo je, tvrdi on, jedan od osnovnih postulata modernog društva, jedan od stubova demokratije i slobodnog tržišta, međutim, pita se Švarc, da li je on i tačan.

Sloboda izbora, u slučajevima kada se dostigne nivo prevelikog izbora, prestaje da bude privilegija i pretvara se u teret, prokletstvo, krst koji svako mora da nosi. Širok spektar naših saznanja o mogućnostima i izboru čini nas nesposobnima da uživamo u stvarima koje  posedujemo, pošto smo prinuđeni da uvek i iznova preispitujemo da li je to ono najbolje što možemo sebi priuštiti. Kako svako ceni sebe iznad svakoga drugog, tako svako i veruje da zaslužuje najbolje. Međutim, pri prevelikom izboru, izabrati najbolje teže je nego ne izabrati ništa. To se često i dešava - strah od pogrešnog izbora  dovodi nas do toga da na kraju ne izaberemo ništa jer, paradoksalno, verujemo da je to bolja i bezbednija varijanta.

Današnji čovek je slobodan, ali nije zadovoljan. Sloboda, dakle, nije isto što i sreća.

Sve je počelo mnogo ranije, kaže Švarc, kada je mogućnost izbora zaista delovala oslobađajuće. U situaciji kada ne postoji mogućnost izbora život postaje nepodnošljiv. To je situacija u kojoj se nalaze ljudi u zatvorima, bolesni, ljudi koji žive pod diktatorskim režimima, robovi, logoraši. Kako se povećava broj mogućnosti i čovekova sloboda da bira, kao što je slučaj sa potrošačkim društvom, povećava se i čovekova autonomija, kontrola koju poseduje nad svojim životom, osećaj zadovoljstva. Međutim, dok se izbor uvećava do neslućenih razmera, negativne strane potiskuju pozitivne i ono što nas je nekada oslobađalo sada deluje u vidu represije, i - to je ono što je paradoksalno - mogućnost izbora počinje da nas tiraniše.

U novonastaloj situaciji čovek se oseća kao da uvek kada izabere bilo šta, gubi sve ostalo. U toj situaciji gubici bole više nego što dobici zadovoljavaju. Zadovoljstvo koje pruža ono što smo odabrali ne može da se nosi sa nezadovoljstvom zbog svega što smo propustili u odbačenim izborima. Svaki izbor podrazumeva kompromis, a što je lista izbora duža to je količina kompromisa koji se moraju načiniti veća. Ta velika suma kompromisa za sobom povlači osećaj frustriranosti. Stoga ljudi prečesto u današnje vreme na ovaj pritisak reaguju izbegavanjem i odlaganjem odluke, čak i u onim slučajevima kada je predmet izbora banalan. Mogućnost izbora, koja je trebalo da nam omogući kreativnu akciju, baca nas u stanje oprezne pasivnosti.

Švarc navodi kako ljudi kroz istoriju nisu morali da se muče sa pitanjem Da li da uzmem A, B, C ili D? već sa pitanjem Da li da uzmem ili da ne uzmem? Na novonastalu situaciju ljudski um nije ni genetski pripremljen. Kako više napora ulažemo u donošenje odluke, tako rastu i očekivanja od našeg izbora. Nakon njega sledi period adaptacije koji se doživljava kao mučenje i razočarenje ukoliko se odabrano ne ispostavi savršenim.

Ma koliko ono što imamo bilo prestižno, mi ostajemo nezadovoljni jer nas proganjaju strah i slutnja da postoji nešto još bolje, pa stoga ono što imamo postaje  nešto što „nije dovoljno dobro“.  Sva frustriranost dolazi od toga što ne možemo ne videti da postoji neko ko živi lakše, ima više, izgleda privlačnije, ume bolje...Nije stoga nemoguće zamisliti neku buduću utopiju koja bi se predstavila kao klasno podeljeno društvo u kome su svi srećni upravo zahvaljujući tome što pripadnici „nižih“ klasa nemaju pristup informacijama o tome kako žive pripadnici viših klasa.

Izbor sa kojim smo suočeni neće se umanjiti nekom neočekivanom brižnošću svetskih glavešina za naše mentalno zdravlje. Izlaz iz ovog problema, ma kako kompleksan bio, svako će morati da pronađe sam za sebe. Možda ne bi bilo loše da se na taj dugi put krene jednim korakom, postavljanjem jednostavnog pitanja – šta je to što meni zaista treba?

Slični tekstovi

Manifest angažovanog umetnika

Jedna smela parafraza Fridriha Ničea

O ukusima ne treba raspravljati